Postoji...

Postoji brod koji je odneo ženu koji volim

Postoje na nebu šest duguljastih balona i kad

          padne noć reklo bi se da su gliste iz kojih

                              će se roditi zvezde

Postoji jedna neprijatejlska podmornica koja ima

                              nešto protivu moje ljubavi

Postoje hiljade malih jekli polomljenih parčadima granata oko mene

Postoji pešak koji prolazi oslepeo od otrovinih gasova

Postojimo i mi koji smo sve ištrpkali po

                 iznutrici Ničea Getea i Kelna

Postojim i ja što čamim za jednim pismom koje je odocnilo

Postoje u mome portfelju više fotografija moje ljubljene

Postoje i zarobljenici koji prolaze zabrinuta lica

Postoji jedna baterija čija posluga trčkara oko topova

Postoji vojni poštar koji dolazi u kasu stazom 

                                    Usamljenog drveta

Postoji špijun koji vele luta ovuda nevidljiv

       kao horiznot kojim se nedostojno zaodenuo i 

                                             u koji se stopio

Postoji uspravljeno kao krin poprsje moje ljubavi

Postoji jedan kapetan koji sa stpernjom čeka vesti 

                                             TBŽ sa Atlantika

Postoje oko ponoći neki vojnici koji režu daske

                                     za mrtvačke kovčege

Postoje žene koje glasnim kricima traže žito

            pred okrvavljenim Raspećem u Meksiku

Postoji Golfska struja koja je tako  mlaka i tako blagotvorna

Postoji jedno groblje puno krstova na 5 kilometara

Postoje krstovi svuda i tu i tamo

Postoje berberske smokve na kaktusima u Alžiru

Postoje duge i gipke ruke moje ljubavi

Postoji jedna mastionica koju sam načionio od 

           čaure od 15 santimetara ali za koju nisu

                                          dozvolili da se ispali

Postoji moje sedlo izloženo kiši

Postoje reke koje ne teku uzvodno

Postoji ljubav koja me blago zanosi

Postojao je i jedan Švaba zarobljenik koji je nosio 

                           svoj mitraljez na leđima

Postoje ljudi na svetu koji nikada nisu bili u ratu

Postoje Indusi koji začuđeni gledaju polja

                                 u Zapadnoj Evropi

Misle setno na svoja i pitaju se hoće li ih još kadgod videti

Jer daleko se otišlo u toku ovog rada u majstoriji 

                                   pretvaranja u nevidljivo

Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire)

Iz I večno ritam - Iz moderne francuske poezije, Narodna knjiga, Cetinje, 1955

Izbor i prevod: Nikola Trajković

Bdenje

Pariska kula Sen-Žak lelujava
Slična suncokretu
Ponekad čelom dodirne Senu i njena senka
                            neprimetno klizi među brodovima
Toga trenutka ja krećem u snu
Na vrhovima prstiju sobi u kojoj sam ispružen
I predajem je ognju
Da ništa ne preostane od onog pristanka koji 
                                           mi je iznuđen
Nameštaj tada ustupa mesto životinjama iste
                     veličine koje me bratski gledaju
Lavovima u čijim grivama dogorevaju stolice
Ajkulama čiji beli trbusi upijaju i poslednje
                                     drhtaje posteljine
U času ljubavi i plavila očinih kapaka
Vidim da sagorevam i ja opažam svečano    
                                  skrovište ništavnosti
Što predstavljaše moje telo
Izriveno stprljivim kljunovima žar-ptica
Pa kad je sve svršeno ulazim nevidljiv u svoje utočište
Ne obraćajući pažnju na životne prolaznike čiji 
                      tromi koraci nadaleko odjekuju
Vidim ivice sunca
Kroz glogovo granje kiše
Čujem  kako se cepa ljudsko tkivo kao neki veliki list
Pod kandžama odsutnosti i prisutnosti koje su u dosluhu
Tada se sva saznanja sparuše i od njih ostaje samo namirisana čipka
Jedna školjkasta čipka savršenog oblika ženske dojke
Dodirjujem samo srce stvari 
Držim končić

Andre Breton (André Breton)

Iz I večno ritam - Iz moderne francuske poezije, Narodna knjiga, Cetinje, 1955

Izbor i prevod: Nikola Trajković

Običaji severa

Mrtvi admiral

Zarobljenik neke sante leda

Prolazi gord i uspravan. 

Labud, čiji je glas divan, 

Umire na sceni k'o kakav teron, 

Pod početnim zamahom 

Stotinu već godina

Admiral, pretrpan širitima, 

Šeta Severnim morem. 

Ostrva Markize i Karoline

Prave su vitrine

Pozorišnih kostima. 

Admiral gleda kroz svoj drubin. 

Tako je i Napoleon gledao

Paradni korak svojih gronjara. 

Ali ovde gronjari su medvedi: 

Piju mleko i provode ljubav. 

Daleko odavde udova admirala umrla je

Ne doznavši nikad za svog muža, 

A i on, eto, umire od dosade, 

Jer nema pisma od nje

Da ga čita na ponoćnom suncu. 

Noću, nekiput zvezde

Gladne su. Lože se vatre

Na snegu. Psi laju. 

Priređuju se bengalske vatre, 

Ivanjske vatre, vatre radosnice

Da spasu saonice 

Sa jedrima. 

Izjutra ljudi su zgranuti, 

Jer imaju čudne naočari, lažne noseve: 

Oni ne znaju za Karneval, 
Ni za zakone pomorske borbe
Koja traje čitav dan. 

Igrači na klizaljkama, 
Sa rukavima od hermelina, 
Igraju valcer po prirodnom ogledalu, 
Ispisuju ime Hermina
I završavaju ga divnom šarom. 

Da, to je obični jutarnji program, 
A uveče se pale nebeska kandila
I saonice zastaju ponovo pred rampom. 

Eto, takvi su običaji Severa. 

Žan Kokto (Jean Cocteau)

Iz I večno ritam - Iz moderne francuske poezije, Narodna knjiga, Cetinje, 1955

Izbor i prevod: Nikola Trajković

Kratak opis leta

Požari sa četiri strane gori leto
Opojno cvetaju bagremove šume
Zelena duša vina tinja u vinogradima
U žitu krvari turčinak

Pada mrak
srebrnim mostom korača mesec

Sve je kao hleb izvađen iz peći
a noć ujeda.

Jesen u gradu

Ovde su grad, trg i kuće
tako je gospođice s punđama na glavama
u kojima stanuje vetar, miš i čežnja. 

A i jesen. 

A negde visoko je sunce. 
Zariveno u oblaku kao kandža u konjskom srcu. 

Noćna kaljuga

Prvi mraz u novembru Na putu za školu
đaci ubijaju mladunčad ptica
na noćnim kaljugama led
tanak
a to čak u srcu boli
Nešto krhko se razbilo
jednom i zauvek Ranije nego što treba

Jan Skacel (Jan Skácel)

Iz Jesen s mrtvim jastrebom, KOV, Vršac, 1998

Izbor i prevod sa češkog: Biserka Rajčić

Jedan trenutak

Kad bi se u sledećoj sekundi upalili i ugasili neoni
u Pragu, Filadelfiji ili u Kalkuti, 
i svi ljudi kad bi se odjednom pozdravili skidanjem šešira
kao uzajamni pogrebni gosti, 
kad bi bašte i parkovi iščileli
kao otvoreni sifon
eksplodirajući u mehurićima dečjih lopti - 
u kraterima
sličnim koloseumu
recitovao bi monolog jedini glumac, suludi Magbet, 
bez publike i bez šaptača
meso bi mu otpadalo s tela
i očajno bi tražio malo trave gde bi obrisao ruke lepljive od krvi...

Samo zube ruina
mesec bi ravnodušno plombirao, 
zube koji bi uzalud hteli da se stegnu u besu. 

Ali u tom trenutku
staklene bašte su poluotvorene kao kapci žena koje slušaju daleku glazbu, 
a vodoskok, neumorni žongler, nanovo je vešto uhvatio sunce i izbacio stotinu drugih; 
njegovu predstavu posmatraju platani i penzioneri
kraj kojih trčkaraju psi iz porodičnih vila s isplaženim jezicima ćilima

Spremaju večeru i mirisi se sudaraju kao lađe u borbi, 
izgleda da pobeđuju jorgovani koje sam zaželeo da pojedem
da bih, pun njihove svežine, 
proigrao noć, dirajući sve devojke istovremeno kao kiša.

U ovom trenutku 
na Božićnom ostrvu
gde miriše na cimet i vanilu kao u sobi moje bake, 
neko je osvetlio veliko tamno božićno drvo, 
njegove grane su pokrivene injem pepela, 
njegove grane
opterećene varljivim darovima
naginju se nad decom celog sveta. 

Zatvorite se, nežni kapci staklenih bašta, 
zatvorite se nad rosom, listići cveća, dremljivo more, 
okreni se na drugu stranu. 

Noć je, 
čudna sveta noć, 
mali žuti Hristos rodio se slep. 

Pesma sa vašara

Predveče je mesec ruža od papira s drvenom peteljkom, 
sedamnaestogodišnji dečaci gađaju je puškama vašarskog strelišta
i donose je devojci koju su dovezli na motoru; 
celi trg diže se u nebo na raznobojnim balonima
kao veliki oblak eksplozije radosti, 
kao veliki oblak što liči na lančanu vrtešku 
na kojoj se ljudi iz različitih pokrajina dodirnu i opet se udalje. 

Veliki iluzionista
na slabo osvetljenoj sceni s mađioničarskim stolom
vadi iz crnog diplomatskog šešira treperavu golubicu
i pred očima užasnutih gledalaca nje nestaje. 
Zna najrazličitije veštine s kartama, isto tako s ljudima
kojima nalazi u džepovima predmete što ih kompromituju, 
i pretvara ih u pauka, ribu i kamen; 
natera jabuku 
da rodi metalne narove - posle ih deca kupe - 
zna da od krvi proizvede ruž koji poljubac ne skida. 
Baš se sad sprema za zlatnu tačku svog programa, veličanstvenu levitaciju zemlje, 
pa će elementi, poslušni kao štapići, menjati mesta, 
a planine, kao klovnovi razjapljenih usta bezdana, staviće kapu i praviti salta, 
da bi ostalo iza njih samo more sa letećim radioaktivnim ribicama, 
sličnim ženskim cipelama za kupanje, koje je progutala plima. 

Ovim morem će ploviti usamljeni brod, 
sa Njim, novim Nojem
uz zvuk sentimentalnog tanga
na ploči koja će se večito vrteti ponavljajući poslenju reč. 

Ali pogledajte, 
vrteška od lanca razvila se sedmi put te večeri i svaki listić ima durgu boju, 
to je najlepši cvet među svetom koji se vraća s vašara svome poslu, 
ljudi ustaju i odlaze sa predstave, obarajući stolice i tajanstvene rekvizite, 
nepoznati deran podigao je crni cilindar, izletela je golubica, 
ustremila se naviše i pretvorila se u jednu od prvih zvezda. 

Miroslav Florijan

(Miroslav Florian)

Iz Savremena čehoslovačka poezija, Nolit, Beograd, 1962

Prevod: Desanka Maksimović i Jara Ribnikar

Dijalog

Na obali crnog

mora

razgovarao sam s ruskim pesnikom

o poeziji o Gogolju

Šekspiru

Staljinu o strahu

vetar je raznosio s usana 

naša reči

zalazilo je sunce

poplavilo je crveno

krvlju

vodu vazduh zemlju

Šekspir je more 

nosio na svojoj grbači

brodove natovarene zrnom

govorili smo o krizi

lirike romana drame

Šekspir je oplođivao Evropu

sahranjivao mrtve

vodio ratove

Smejao se od uha do uha 

pitao glasom "sirotog Toma"

za ukus pojedenog govneta

salate od lovorova lista

dobrodušno se natresao

Držao nas na dlanu

ostavljao na pesku

i počeo da ulazi u more

s otvorenim žilama

Tadeuš Ruževič

(Tadeusz Różewicz)

Iz Traumatska priča, Narodna knjiga, Beograd: Prosveta, 1987

Izbor i prevod: Petar Vujičić

Život umetnika

Ja sam te izmislio
A sada lomiš lepotu kao hleb
Pred svima, 
Ja sam te izmislio - a sada sam šnala
U tvojoj koli što donosi jesen. 
Nekada su u tebi stanoviali kunići, 
Sklopila si oči i odmah mi se prispavalo. 
Danas putujem tramvajima
Skoro da se stidim što pišem pesme
I kada bih mogao da spakujem život
Bacio bih ga na periferiju grada
I bio bih srećan kao mladi biciklista. 

Evo kao u bajkama na vratima mi kuca čitalac
U zvezdama električnog merača
Podsećajući me da živim, 
Kao savest dolazi knjigovođa
Podsećajući me da živim, 
Ti ne dolaziš
I kao da ludački osmeh iz ogladala 
Umesto tebe urla: "živiš, dangubo? Živi..."

Rukopis nađen u staklenom cilindru lampe

U kutiji za pisma ugnezdile se
Hladne makaze za sečenje prstiju

Na brdu mitropolitije su izlozi ali ne i radnje

Na tramvajskoj stanici patuljak šeta svoju filips grbu

Očekujući klijente. 

Smrt se nudi slobodno i mnogo je jeftinija

U odnosu 

Na štednju goriva, papira, Boga. 

Ako bi glupi bili za jelo

Ne bi bio tako dugačak red pred mesnicom s

intelektualcima. 

Zidine

Glupa iluzija: 
Da se ograđuješ zidovima
I odjednom da se osećaš 
Tako slobodan

Noćna molitva

U nedelju noću

Pet pijanih cigana nateralo je tramvajdžiju

Mašeći noževima ispred nosa

Da ne zaustavlja tramvaj na stanicama, 

Jer su žurili da stignu

U mračnije naselje: 

"Što nisi Bože dao preko-okeanski brod na Dambovici

I aerodrom u Dudeštiju, 

Ostavljaš nas ovde nadute kiselim pivom

Da poniženi buljimo u ventilator

Koji se vrti, vrti, vrti

Na tavanici krčme

Koju ćemo uskoro razrušiti".

Mirča Dinesku

(Mircea Dinescu)

Iz Izlečen od pobune (izabrane pesme), Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2009

Izbor i prevod: Ileana Ursu

Bijant iz Prijene

U Prijeni je živeo Bijant, Tautemanov sin,

o kome se govorilo više no o drugima. 

Heraklit

Neko je iz zelenog duba cedio zlatni med
Neko je zmijsku kožu sušio na kamenju, 

Neko je štucao u zoru. U prirodnom redu
Beše Bijant o čemu, gde treba, govori Heraklit. 

Ovo ja, Bijant, zborim. Išao sam po zemlji
koju su nosile kornjače. Ponegde, kako čujem, 

O meni se govorilo više no o drugima, 
Ne znam zašto. Pio sam iz reke vremena, 

Vozio ovas ili sam dizao jedra, 
Dim je išao iz dimnjaka, pas je lajao u noći. 

Potom su naišli Goti, sa zurlom i drozdom
Potom je odsečen jezik il odrubljena glava

I srce izvađeno. Stali su časovnici. 
Još se o meni pričalo. U redu prirode

Bio je Bijant što, gde treba, biće prećutano
A potom su kornjače opet krenule s mesta, 

Odnoseći na leđima zeleni štit Zemlje. 

Jaroslav Marek Rimkjevič

(Jarosław Marek Rymkiewicz)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

Lekcija tišine

Kada je leptir
previše naglo
nekad sklopio krila - 
vikalo se: molim za tišinu!

Tek što je pero
uplašene ptice
dodirnulo zrak - 
vikalo se: molim za tišinu!

Tako je naučen
bešumno da hoda
slon po dobošu
čovek po zemlji

Bešumno se nad poljem
dizalo drveće
kao što se diže 
kosa od straha

San

Šta se to strašno prisnilo pesniku
da je iskočio iz sna
kao jelen iz zapaljene šume

leptir iz njegove metarofe
pokrio ga svojim krilom

i opisana kvaka
pokrenula se na vratima

Životinje iz zelene šume

prva kaplja dana
udarila je konstelaciju sna
zaljuljali su se slatki horizonti
probuđeni putevi
budno su se propeli
moja se kuća uznela visoko
u otvorenom oku pojavila se zemlja

životinje iz zelene šume
izišle su na pojilo

žeđ im je jasna i hladna
kopita tvrda i precizna
žive u razgovetnoj šumi
piju vodu
piju čistu vodu

Timoteuš Karpovič

(Tymoteusz Karpowicz)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

*

Desiće mi se nešto loše?

Neće mi se desiti ništa
preživeću sve ovo

koliko puta savremeni čovek
može da izgubi dostojanstvo

I tako 
odmah čim se završi
ova istorija s mali i 
prihvatiću se posla
šta? jeste
još jednom ću se prihvatiti posla
jeste! učiću kineski
da li vredi 
svakako

veliki rodoljub
pesnik Lu-ju
živeo je u razdoblju
1125-1210
kad su Mongoli osvajali
Kinu
napiso je 
9300 pesama

u to vreme u Kini su se
pesme pisale
odozgo nadole
i od desne strane na levu
bez pravopisnik znakova

Sećanje na san iz 1963. godine

Sanjao sam 
Lava Tolstoja

ležao je u krevetu
ogroman kao sunce
u grivi
raščupane kose

lav

video sam njegovu 
glavu
lice od zlatnog talasastog lima
niz koje se slivala
neprekidna svetlost

odjednom se ugasio
pocrneo
a koža njegovih ruku i lica
bila je hrapava
ispucana
kao hrastova kora

upitah ga
"šta treba činiti"

"ništa"
reče

kroz sve crte 
pukotine 
zaplovi prema meni svetlost

poče se rasplamsavati
ogromni zračni osmeh 

Tadeuš Ruževič

(Tadeusz Różewicz)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

Bodler

Hteo bih da ideš

Pod vitkim kišobranom

ulicom jesenjom

punom drveća

golog

ali ipak lepog. 

Takvim je ulicama 

prolazi Bodler

i mislio 

hoće li za sutra

imati pesmu za majku

za dragu...

i za hleb. 

Vladislav Bronjevski

(Władysław Broniewski)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

Grob neznanog vojnika

GROB NEZNANOG VOJNIKA

Zapovest nas je nosila obojicu
u artiljerijsko nego koje je silazilo u oganj i buku. 
Puk je telima posegao
za odbrambenom vatrom. 
Preplašenim srcem priljubljenim uz ogromnu zemlju, 
u smrt, kao u napad, ponela te eksplozija. 

- Druže, prometejski učeniče iz Žešova. 

Žeđ za slavom, branjenu zajedničkom zakletvom, 
zasuo je grob: masovna jama bez humke. 

Krv je blago sprala s lica tvoje ime. 

Danas, kao i onda, naginjem se verno
i odvaljujem iznad tebe, kao najtežu stenu: 
ćutanje

NA KRAJU PUTA

Automobili bez benzina bežali su gonjeni strahom; 
prostor je svaki čas padao duž puta nauznak, 
ispod sunca, kao ispod pritiska, 
bombarderi su begunce gnječili u prašinu. 
Samo noć, vidna od ognja, sva se uspravila, 
pevao je crveni petao požara. 

Škripnu kočnica pred oštricom potkovica, 
put m preporučio 
mrtav konj. 

Konjanik je umirao pod drvetom kraj puta, 
u praznini ruke i sablje od grane proletela ptica. 
I vuka se u vlastitom pogrebu kolona nesuđenih vojnika; 
sa žalosnim lažnim ponosom, kao orden skinut sa poginulih, 
neko je saosećao, hvalio se, podsmevao se: 
- Napadali smo na tenkove!
Još i danas osećam očajanje stida: što sam preživeo

Ponovo me panika kola odnosi preskačući bežanje, 
cestom odozgo - dole - gore kao klackilacom milja, 
Svitalo je, na kraju puta
sunce se rodilo iz prašine i krv. 

Julijan Pšiboš

(Julian Przyboš)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

Helderlin

U Tibingenu

U švabiji

Kod stolara Cimera

Imajući trieset šest leta previše - 

Nastanio se Nerođeni. 

Šta će učiniti provincijski stolar

Da Anđeo bude bliže neba?

Skinuće s tavana breskvaste kopuljice svojih kćerki, 

Ženino bledilo nalik na umornu gubicu ovce; 

Ubiće savesno

Pauka, 

I podići omanju kulu. 

Anđeo se njiše u prozirnim ljuskama ludila

Danima i noćima - kao crne i bele unutrašnjosti dlanova; 

Stolar pije. 

Anđeo - opterećen kesama pod očima - priziva

Boga, Jovana sa ostrva Patmos, Eter, Diotimu, 

I postavlja pitanje Nebu, ne umejući da hoda; 

Stolaru kosa sedi. 

Između stolara i Anđela, očito, postoji nešto više

Od činjenice posedovanja krila. 

Mozak. 

To se videlo ujutru

Kad Cimer iziđe s teškom sekirom, 

Postavi tešku kuglu i zabi je u panj

Između stolarove sekire i Anđelova mozga postoji, očito, nešto više

Od same bitke. 

Helderlin usta, 

Protrlja oči. 

I iza zastora mahnitosti

Začudi se pticama golubinjeg jutra. 

Stanislava Grohovjak 

(Stanisław Grochowiak)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

Požar

Probudih se
otkuda mislima
mesecu takva

ogromna
riđa brada
valjda je požar
stvarno 

kao ogromna buktinja
gori bunar
đeram

optpaljen
od kentaura
zbog svog realizma

a sjajno sjajno 
velim kentaurima

pazite samo
na atlasna krzna
svojih ženki

i još im
kroz prozor
šibica dobacih

kutiju

Ježi Harasimovič (Jerzy Harasymowicz)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

iz slepog poverenja

jedem ostrige
sa ukusom sve mi jednim
jer jedem s Juzjom
i onako kako on kaže
jer jedem to prvi put
jer kad je čovek prvi put u Parizu
treba to da jede bar jednom 
mogu više da ih ne jedem
kaže Juzjo
čak ni sve ove ne moram da pojedem
jer sam se čudio što tako mnogo
ali Juzjo kaže da malo
te sam pojeo sve

Miron Bjaloševski

(Miron Białoszewski)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

Arbeitsame
(trudoljubivi)

Ništa 
obnovićemo

I obnovili su

Jon po jon su sintetizovali atmosferu epote
iskristalisali božićni sneg predratne godine

usadili stakleno oko
madoni

Trudoljubivi
ne znaju za tragediju

oblikuju ciglu
od pepela sugrađana

***

Smrt u selu
je očiglednija
i otvorenija

Svi znaju 
u kkavu su ga zemlju zarili
kakvu je zemlju ostavio

Žena 
kopajući krompir
reže lopatom lice pokojnog muža

***

Duvaš u kosu svoga deteta 
Čitaš nazive rečnih parobroda
Pomažeš pčpeli da se oslobodi iz slatka

Kakvim izdajstvom si sve to kupio?

***

Zdravo dečače 
sa brazgotinom
preko čitavog obraza
koju je ostavio nabor na jastuku

Zdravo

Neka ti se nikad ne prisni
zavijanje bombe

***

I ispijen je dan

U liniji žutog zalaska
listajući čaja-vrane

Noć

Ležim na leđima
i gledam u tavanicu
sa ušima punim suza

Nesanica

Služam
bilo jastuka

Vidim 
ogledala
bezvučni eho

Milim 
o ribama
preistorijskog okeana

sa idejom čoveka
u trbuhu

***

Pogledao sam kod sebe noću prozor

I video 
da me tamo nema

I shvatio 
da mene može da ne bude

***

I tako nisam dojeo
zlatasu veknu dana

Pogledam na sat
pola sedamdeset

treba da se spava
da se gasi svetlo
u očima

Ruke se mogu podići
da se kapitulira

da se uzleti

***

Sredina života

misli u zenitu

Sve ispada čitko i jednoznačno
kao u operacionoj sali
sa rasvetom bez senki

Deadaptacija

Više ne pamtim nazive zvezda
To mi neće biti potrebno

Više ne pamtim nazive zemalja
To mi neće biti potrebno

Više ne pamtim nazive gradova

To
mi 
neće biti potrebno

Trudim se da pamtim tvoje lice
cenu hleba
i broj svoga stana

***

Evo i lice se priviklo na brijanje

Ali vreme je da se umire

***

zašto grliti
ako ne ugušiti

zašto ljubiti
ako ne pojesti

zašto uzimati
ako ne poneti zauvek
sa sobom 
tamo 
u rajski vrt

***

Eto i postigao si ono 
što si hteo

postao si gospodar
vremena i sebe

seo za sto
tamo gde je sedeo otac

Ali nema sveta odraskih - 
postoji svet mrtvih

***

Svucite mi povez viđenog
Raskujte s ruku okove učinjenog

O to je prvo jezero
što odražava prvi oblak

Vladimir Burič

(Владимир Бурич)

Iz: Izabrani stihovi, Naš glas: Smederevska jesen, 1992

Prevela: Vera Horvat