Jedan trenutak
Kad bi se u sledećoj sekundi upalili i ugasili neoni
u Pragu, Filadelfiji ili u Kalkuti,
i svi ljudi kad bi se odjednom pozdravili skidanjem šešira
kao uzajamni pogrebni gosti,
kad bi bašte i parkovi iščileli
kao otvoreni sifon
eksplodirajući u mehurićima dečjih lopti -
u kraterima
sličnim koloseumu
recitovao bi monolog jedini glumac, suludi Magbet,
bez publike i bez šaptača
meso bi mu otpadalo s tela
i očajno bi tražio malo trave gde bi obrisao ruke lepljive od krvi...
Samo zube ruina
mesec bi ravnodušno plombirao,
zube koji bi uzalud hteli da se stegnu u besu.
Ali u tom trenutku
staklene bašte su poluotvorene kao kapci žena koje slušaju daleku glazbu,
a vodoskok, neumorni žongler, nanovo je vešto uhvatio sunce i izbacio stotinu drugih;
njegovu predstavu posmatraju platani i penzioneri
kraj kojih trčkaraju psi iz porodičnih vila s isplaženim jezicima ćilima
Spremaju večeru i mirisi se sudaraju kao lađe u borbi,
izgleda da pobeđuju jorgovani koje sam zaželeo da pojedem
da bih, pun njihove svežine,
proigrao noć, dirajući sve devojke istovremeno kao kiša.
U ovom trenutku
na Božićnom ostrvu
gde miriše na cimet i vanilu kao u sobi moje bake,
neko je osvetlio veliko tamno božićno drvo,
njegove grane su pokrivene injem pepela,
njegove grane
opterećene varljivim darovima
naginju se nad decom celog sveta.
Zatvorite se, nežni kapci staklenih bašta,
zatvorite se nad rosom, listići cveća, dremljivo more,
okreni se na drugu stranu.
Noć je,
čudna sveta noć,
mali žuti Hristos rodio se slep.
Predveče je mesec ruža od papira s drvenom peteljkom,
sedamnaestogodišnji dečaci gađaju je puškama vašarskog strelišta
i donose je devojci koju su dovezli na motoru;
celi trg diže se u nebo na raznobojnim balonima
kao veliki oblak eksplozije radosti,
kao veliki oblak što liči na lančanu vrtešku
na kojoj se ljudi iz različitih pokrajina dodirnu i opet se udalje.
Veliki iluzionista
na slabo osvetljenoj sceni s mađioničarskim stolom
vadi iz crnog diplomatskog šešira treperavu golubicu
i pred očima užasnutih gledalaca nje nestaje.
Zna najrazličitije veštine s kartama, isto tako s ljudima
kojima nalazi u džepovima predmete što ih kompromituju,
i pretvara ih u pauka, ribu i kamen;
natera jabuku
da rodi metalne narove - posle ih deca kupe -
zna da od krvi proizvede ruž koji poljubac ne skida.
Baš se sad sprema za zlatnu tačku svog programa, veličanstvenu levitaciju zemlje,
pa će elementi, poslušni kao štapići, menjati mesta,
a planine, kao klovnovi razjapljenih usta bezdana, staviće kapu i praviti salta,
da bi ostalo iza njih samo more sa letećim radioaktivnim ribicama,
sličnim ženskim cipelama za kupanje, koje je progutala plima.
Ovim morem će ploviti usamljeni brod,
sa Njim, novim Nojem
uz zvuk sentimentalnog tanga
na ploči koja će se večito vrteti ponavljajući poslenju reč.
Ali pogledajte,
vrteška od lanca razvila se sedmi put te večeri i svaki listić ima durgu boju,
to je najlepši cvet među svetom koji se vraća s vašara svome poslu,
ljudi ustaju i odlaze sa predstave, obarajući stolice i tajanstvene rekvizite,
nepoznati deran podigao je crni cilindar, izletela je golubica,
ustremila se naviše i pretvorila se u jednu od prvih zvezda.
u Pragu, Filadelfiji ili u Kalkuti,
i svi ljudi kad bi se odjednom pozdravili skidanjem šešira
kao uzajamni pogrebni gosti,
kad bi bašte i parkovi iščileli
kao otvoreni sifon
eksplodirajući u mehurićima dečjih lopti -
u kraterima
sličnim koloseumu
recitovao bi monolog jedini glumac, suludi Magbet,
bez publike i bez šaptača
meso bi mu otpadalo s tela
i očajno bi tražio malo trave gde bi obrisao ruke lepljive od krvi...
Samo zube ruina
mesec bi ravnodušno plombirao,
zube koji bi uzalud hteli da se stegnu u besu.
Ali u tom trenutku
staklene bašte su poluotvorene kao kapci žena koje slušaju daleku glazbu,
a vodoskok, neumorni žongler, nanovo je vešto uhvatio sunce i izbacio stotinu drugih;
njegovu predstavu posmatraju platani i penzioneri
kraj kojih trčkaraju psi iz porodičnih vila s isplaženim jezicima ćilima
Spremaju večeru i mirisi se sudaraju kao lađe u borbi,
izgleda da pobeđuju jorgovani koje sam zaželeo da pojedem
da bih, pun njihove svežine,
proigrao noć, dirajući sve devojke istovremeno kao kiša.
U ovom trenutku
na Božićnom ostrvu
gde miriše na cimet i vanilu kao u sobi moje bake,
neko je osvetlio veliko tamno božićno drvo,
njegove grane su pokrivene injem pepela,
njegove grane
opterećene varljivim darovima
naginju se nad decom celog sveta.
Zatvorite se, nežni kapci staklenih bašta,
zatvorite se nad rosom, listići cveća, dremljivo more,
okreni se na drugu stranu.
Noć je,
čudna sveta noć,
mali žuti Hristos rodio se slep.
Pesma sa vašara
sedamnaestogodišnji dečaci gađaju je puškama vašarskog strelišta
i donose je devojci koju su dovezli na motoru;
celi trg diže se u nebo na raznobojnim balonima
kao veliki oblak eksplozije radosti,
kao veliki oblak što liči na lančanu vrtešku
na kojoj se ljudi iz različitih pokrajina dodirnu i opet se udalje.
Veliki iluzionista
na slabo osvetljenoj sceni s mađioničarskim stolom
vadi iz crnog diplomatskog šešira treperavu golubicu
i pred očima užasnutih gledalaca nje nestaje.
Zna najrazličitije veštine s kartama, isto tako s ljudima
kojima nalazi u džepovima predmete što ih kompromituju,
i pretvara ih u pauka, ribu i kamen;
natera jabuku
da rodi metalne narove - posle ih deca kupe -
zna da od krvi proizvede ruž koji poljubac ne skida.
Baš se sad sprema za zlatnu tačku svog programa, veličanstvenu levitaciju zemlje,
pa će elementi, poslušni kao štapići, menjati mesta,
a planine, kao klovnovi razjapljenih usta bezdana, staviće kapu i praviti salta,
da bi ostalo iza njih samo more sa letećim radioaktivnim ribicama,
sličnim ženskim cipelama za kupanje, koje je progutala plima.
Ovim morem će ploviti usamljeni brod,
sa Njim, novim Nojem
uz zvuk sentimentalnog tanga
na ploči koja će se večito vrteti ponavljajući poslenju reč.
Ali pogledajte,
vrteška od lanca razvila se sedmi put te večeri i svaki listić ima durgu boju,
to je najlepši cvet među svetom koji se vraća s vašara svome poslu,
ljudi ustaju i odlaze sa predstave, obarajući stolice i tajanstvene rekvizite,
nepoznati deran podigao je crni cilindar, izletela je golubica,
ustremila se naviše i pretvorila se u jednu od prvih zvezda.
Miroslav Florijan
(Miroslav Florian)
Iz Savremena čehoslovačka poezija, Nolit, Beograd, 1962
Prevod: Desanka Maksimović i Jara Ribnikar
