Bijant iz Prijene

U Prijeni je živeo Bijant, Tautemanov sin,

o kome se govorilo više no o drugima. 

Heraklit

Neko je iz zelenog duba cedio zlatni med
Neko je zmijsku kožu sušio na kamenju, 

Neko je štucao u zoru. U prirodnom redu
Beše Bijant o čemu, gde treba, govori Heraklit. 

Ovo ja, Bijant, zborim. Išao sam po zemlji
koju su nosile kornjače. Ponegde, kako čujem, 

O meni se govorilo više no o drugima, 
Ne znam zašto. Pio sam iz reke vremena, 

Vozio ovas ili sam dizao jedra, 
Dim je išao iz dimnjaka, pas je lajao u noći. 

Potom su naišli Goti, sa zurlom i drozdom
Potom je odsečen jezik il odrubljena glava

I srce izvađeno. Stali su časovnici. 
Još se o meni pričalo. U redu prirode

Bio je Bijant što, gde treba, biće prećutano
A potom su kornjače opet krenule s mesta, 

Odnoseći na leđima zeleni štit Zemlje. 

Jaroslav Marek Rimkjevič

(Jarosław Marek Rymkiewicz)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

Lekcija tišine

Kada je leptir
previše naglo
nekad sklopio krila - 
vikalo se: molim za tišinu!

Tek što je pero
uplašene ptice
dodirnulo zrak - 
vikalo se: molim za tišinu!

Tako je naučen
bešumno da hoda
slon po dobošu
čovek po zemlji

Bešumno se nad poljem
dizalo drveće
kao što se diže 
kosa od straha

San

Šta se to strašno prisnilo pesniku
da je iskočio iz sna
kao jelen iz zapaljene šume

leptir iz njegove metarofe
pokrio ga svojim krilom

i opisana kvaka
pokrenula se na vratima

Životinje iz zelene šume

prva kaplja dana
udarila je konstelaciju sna
zaljuljali su se slatki horizonti
probuđeni putevi
budno su se propeli
moja se kuća uznela visoko
u otvorenom oku pojavila se zemlja

životinje iz zelene šume
izišle su na pojilo

žeđ im je jasna i hladna
kopita tvrda i precizna
žive u razgovetnoj šumi
piju vodu
piju čistu vodu

Timoteuš Karpovič

(Tymoteusz Karpowicz)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

*

Desiće mi se nešto loše?

Neće mi se desiti ništa
preživeću sve ovo

koliko puta savremeni čovek
može da izgubi dostojanstvo

I tako 
odmah čim se završi
ova istorija s mali i 
prihvatiću se posla
šta? jeste
još jednom ću se prihvatiti posla
jeste! učiću kineski
da li vredi 
svakako

veliki rodoljub
pesnik Lu-ju
živeo je u razdoblju
1125-1210
kad su Mongoli osvajali
Kinu
napiso je 
9300 pesama

u to vreme u Kini su se
pesme pisale
odozgo nadole
i od desne strane na levu
bez pravopisnik znakova

Sećanje na san iz 1963. godine

Sanjao sam 
Lava Tolstoja

ležao je u krevetu
ogroman kao sunce
u grivi
raščupane kose

lav

video sam njegovu 
glavu
lice od zlatnog talasastog lima
niz koje se slivala
neprekidna svetlost

odjednom se ugasio
pocrneo
a koža njegovih ruku i lica
bila je hrapava
ispucana
kao hrastova kora

upitah ga
"šta treba činiti"

"ništa"
reče

kroz sve crte 
pukotine 
zaplovi prema meni svetlost

poče se rasplamsavati
ogromni zračni osmeh 

Tadeuš Ruževič

(Tadeusz Różewicz)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

Bodler

Hteo bih da ideš

Pod vitkim kišobranom

ulicom jesenjom

punom drveća

golog

ali ipak lepog. 

Takvim je ulicama 

prolazi Bodler

i mislio 

hoće li za sutra

imati pesmu za majku

za dragu...

i za hleb. 

Vladislav Bronjevski

(Władysław Broniewski)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

Grob neznanog vojnika

GROB NEZNANOG VOJNIKA

Zapovest nas je nosila obojicu
u artiljerijsko nego koje je silazilo u oganj i buku. 
Puk je telima posegao
za odbrambenom vatrom. 
Preplašenim srcem priljubljenim uz ogromnu zemlju, 
u smrt, kao u napad, ponela te eksplozija. 

- Druže, prometejski učeniče iz Žešova. 

Žeđ za slavom, branjenu zajedničkom zakletvom, 
zasuo je grob: masovna jama bez humke. 

Krv je blago sprala s lica tvoje ime. 

Danas, kao i onda, naginjem se verno
i odvaljujem iznad tebe, kao najtežu stenu: 
ćutanje

NA KRAJU PUTA

Automobili bez benzina bežali su gonjeni strahom; 
prostor je svaki čas padao duž puta nauznak, 
ispod sunca, kao ispod pritiska, 
bombarderi su begunce gnječili u prašinu. 
Samo noć, vidna od ognja, sva se uspravila, 
pevao je crveni petao požara. 

Škripnu kočnica pred oštricom potkovica, 
put m preporučio 
mrtav konj. 

Konjanik je umirao pod drvetom kraj puta, 
u praznini ruke i sablje od grane proletela ptica. 
I vuka se u vlastitom pogrebu kolona nesuđenih vojnika; 
sa žalosnim lažnim ponosom, kao orden skinut sa poginulih, 
neko je saosećao, hvalio se, podsmevao se: 
- Napadali smo na tenkove!
Još i danas osećam očajanje stida: što sam preživeo

Ponovo me panika kola odnosi preskačući bežanje, 
cestom odozgo - dole - gore kao klackilacom milja, 
Svitalo je, na kraju puta
sunce se rodilo iz prašine i krv. 

Julijan Pšiboš

(Julian Przyboš)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

Helderlin

U Tibingenu

U švabiji

Kod stolara Cimera

Imajući trieset šest leta previše - 

Nastanio se Nerođeni. 

Šta će učiniti provincijski stolar

Da Anđeo bude bliže neba?

Skinuće s tavana breskvaste kopuljice svojih kćerki, 

Ženino bledilo nalik na umornu gubicu ovce; 

Ubiće savesno

Pauka, 

I podići omanju kulu. 

Anđeo se njiše u prozirnim ljuskama ludila

Danima i noćima - kao crne i bele unutrašnjosti dlanova; 

Stolar pije. 

Anđeo - opterećen kesama pod očima - priziva

Boga, Jovana sa ostrva Patmos, Eter, Diotimu, 

I postavlja pitanje Nebu, ne umejući da hoda; 

Stolaru kosa sedi. 

Između stolara i Anđela, očito, postoji nešto više

Od činjenice posedovanja krila. 

Mozak. 

To se videlo ujutru

Kad Cimer iziđe s teškom sekirom, 

Postavi tešku kuglu i zabi je u panj

Između stolarove sekire i Anđelova mozga postoji, očito, nešto više

Od same bitke. 

Helderlin usta, 

Protrlja oči. 

I iza zastora mahnitosti

Začudi se pticama golubinjeg jutra. 

Stanislava Grohovjak 

(Stanisław Grochowiak)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

Požar

Probudih se
otkuda mislima
mesecu takva

ogromna
riđa brada
valjda je požar
stvarno 

kao ogromna buktinja
gori bunar
đeram

optpaljen
od kentaura
zbog svog realizma

a sjajno sjajno 
velim kentaurima

pazite samo
na atlasna krzna
svojih ženki

i još im
kroz prozor
šibica dobacih

kutiju

Ježi Harasimovič (Jerzy Harasymowicz)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

iz slepog poverenja

jedem ostrige
sa ukusom sve mi jednim
jer jedem s Juzjom
i onako kako on kaže
jer jedem to prvi put
jer kad je čovek prvi put u Parizu
treba to da jede bar jednom 
mogu više da ih ne jedem
kaže Juzjo
čak ni sve ove ne moram da pojedem
jer sam se čudio što tako mnogo
ali Juzjo kaže da malo
te sam pojeo sve

Miron Bjaloševski

(Miron Białoszewski)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić

Arbeitsame
(trudoljubivi)

Ništa 
obnovićemo

I obnovili su

Jon po jon su sintetizovali atmosferu epote
iskristalisali božićni sneg predratne godine

usadili stakleno oko
madoni

Trudoljubivi
ne znaju za tragediju

oblikuju ciglu
od pepela sugrađana

***

Smrt u selu
je očiglednija
i otvorenija

Svi znaju 
u kkavu su ga zemlju zarili
kakvu je zemlju ostavio

Žena 
kopajući krompir
reže lopatom lice pokojnog muža

***

Duvaš u kosu svoga deteta 
Čitaš nazive rečnih parobroda
Pomažeš pčpeli da se oslobodi iz slatka

Kakvim izdajstvom si sve to kupio?

***

Zdravo dečače 
sa brazgotinom
preko čitavog obraza
koju je ostavio nabor na jastuku

Zdravo

Neka ti se nikad ne prisni
zavijanje bombe

***

I ispijen je dan

U liniji žutog zalaska
listajući čaja-vrane

Noć

Ležim na leđima
i gledam u tavanicu
sa ušima punim suza

Nesanica

Služam
bilo jastuka

Vidim 
ogledala
bezvučni eho

Milim 
o ribama
preistorijskog okeana

sa idejom čoveka
u trbuhu

***

Pogledao sam kod sebe noću prozor

I video 
da me tamo nema

I shvatio 
da mene može da ne bude

***

I tako nisam dojeo
zlatasu veknu dana

Pogledam na sat
pola sedamdeset

treba da se spava
da se gasi svetlo
u očima

Ruke se mogu podići
da se kapitulira

da se uzleti

***

Sredina života

misli u zenitu

Sve ispada čitko i jednoznačno
kao u operacionoj sali
sa rasvetom bez senki

Deadaptacija

Više ne pamtim nazive zvezda
To mi neće biti potrebno

Više ne pamtim nazive zemalja
To mi neće biti potrebno

Više ne pamtim nazive gradova

To
mi 
neće biti potrebno

Trudim se da pamtim tvoje lice
cenu hleba
i broj svoga stana

***

Evo i lice se priviklo na brijanje

Ali vreme je da se umire

***

zašto grliti
ako ne ugušiti

zašto ljubiti
ako ne pojesti

zašto uzimati
ako ne poneti zauvek
sa sobom 
tamo 
u rajski vrt

***

Eto i postigao si ono 
što si hteo

postao si gospodar
vremena i sebe

seo za sto
tamo gde je sedeo otac

Ali nema sveta odraskih - 
postoji svet mrtvih

***

Svucite mi povez viđenog
Raskujte s ruku okove učinjenog

O to je prvo jezero
što odražava prvi oblak

Vladimir Burič

(Владимир Бурич)

Iz: Izabrani stihovi, Naš glas: Smederevska jesen, 1992

Prevela: Vera Horvat