Postoji...

Postoji brod koji je odneo ženu koji volim

Postoje na nebu šest duguljastih balona i kad

          padne noć reklo bi se da su gliste iz kojih

                              će se roditi zvezde

Postoji jedna neprijatejlska podmornica koja ima

                              nešto protivu moje ljubavi

Postoje hiljade malih jekli polomljenih parčadima granata oko mene

Postoji pešak koji prolazi oslepeo od otrovinih gasova

Postojimo i mi koji smo sve ištrpkali po

                 iznutrici Ničea Getea i Kelna

Postojim i ja što čamim za jednim pismom koje je odocnilo

Postoje u mome portfelju više fotografija moje ljubljene

Postoje i zarobljenici koji prolaze zabrinuta lica

Postoji jedna baterija čija posluga trčkara oko topova

Postoji vojni poštar koji dolazi u kasu stazom 

                                    Usamljenog drveta

Postoji špijun koji vele luta ovuda nevidljiv

       kao horiznot kojim se nedostojno zaodenuo i 

                                             u koji se stopio

Postoji uspravljeno kao krin poprsje moje ljubavi

Postoji jedan kapetan koji sa stpernjom čeka vesti 

                                             TBŽ sa Atlantika

Postoje oko ponoći neki vojnici koji režu daske

                                     za mrtvačke kovčege

Postoje žene koje glasnim kricima traže žito

            pred okrvavljenim Raspećem u Meksiku

Postoji Golfska struja koja je tako  mlaka i tako blagotvorna

Postoji jedno groblje puno krstova na 5 kilometara

Postoje krstovi svuda i tu i tamo

Postoje berberske smokve na kaktusima u Alžiru

Postoje duge i gipke ruke moje ljubavi

Postoji jedna mastionica koju sam načionio od 

           čaure od 15 santimetara ali za koju nisu

                                          dozvolili da se ispali

Postoji moje sedlo izloženo kiši

Postoje reke koje ne teku uzvodno

Postoji ljubav koja me blago zanosi

Postojao je i jedan Švaba zarobljenik koji je nosio 

                           svoj mitraljez na leđima

Postoje ljudi na svetu koji nikada nisu bili u ratu

Postoje Indusi koji začuđeni gledaju polja

                                 u Zapadnoj Evropi

Misle setno na svoja i pitaju se hoće li ih još kadgod videti

Jer daleko se otišlo u toku ovog rada u majstoriji 

                                   pretvaranja u nevidljivo

Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire)

Iz I večno ritam - Iz moderne francuske poezije, Narodna knjiga, Cetinje, 1955

Izbor i prevod: Nikola Trajković

Bdenje

Pariska kula Sen-Žak lelujava
Slična suncokretu
Ponekad čelom dodirne Senu i njena senka
                            neprimetno klizi među brodovima
Toga trenutka ja krećem u snu
Na vrhovima prstiju sobi u kojoj sam ispružen
I predajem je ognju
Da ništa ne preostane od onog pristanka koji 
                                           mi je iznuđen
Nameštaj tada ustupa mesto životinjama iste
                     veličine koje me bratski gledaju
Lavovima u čijim grivama dogorevaju stolice
Ajkulama čiji beli trbusi upijaju i poslednje
                                     drhtaje posteljine
U času ljubavi i plavila očinih kapaka
Vidim da sagorevam i ja opažam svečano    
                                  skrovište ništavnosti
Što predstavljaše moje telo
Izriveno stprljivim kljunovima žar-ptica
Pa kad je sve svršeno ulazim nevidljiv u svoje utočište
Ne obraćajući pažnju na životne prolaznike čiji 
                      tromi koraci nadaleko odjekuju
Vidim ivice sunca
Kroz glogovo granje kiše
Čujem  kako se cepa ljudsko tkivo kao neki veliki list
Pod kandžama odsutnosti i prisutnosti koje su u dosluhu
Tada se sva saznanja sparuše i od njih ostaje samo namirisana čipka
Jedna školjkasta čipka savršenog oblika ženske dojke
Dodirjujem samo srce stvari 
Držim končić

Andre Breton (André Breton)

Iz I večno ritam - Iz moderne francuske poezije, Narodna knjiga, Cetinje, 1955

Izbor i prevod: Nikola Trajković

Običaji severa

Mrtvi admiral

Zarobljenik neke sante leda

Prolazi gord i uspravan. 

Labud, čiji je glas divan, 

Umire na sceni k'o kakav teron, 

Pod početnim zamahom 

Stotinu već godina

Admiral, pretrpan širitima, 

Šeta Severnim morem. 

Ostrva Markize i Karoline

Prave su vitrine

Pozorišnih kostima. 

Admiral gleda kroz svoj drubin. 

Tako je i Napoleon gledao

Paradni korak svojih gronjara. 

Ali ovde gronjari su medvedi: 

Piju mleko i provode ljubav. 

Daleko odavde udova admirala umrla je

Ne doznavši nikad za svog muža, 

A i on, eto, umire od dosade, 

Jer nema pisma od nje

Da ga čita na ponoćnom suncu. 

Noću, nekiput zvezde

Gladne su. Lože se vatre

Na snegu. Psi laju. 

Priređuju se bengalske vatre, 

Ivanjske vatre, vatre radosnice

Da spasu saonice 

Sa jedrima. 

Izjutra ljudi su zgranuti, 

Jer imaju čudne naočari, lažne noseve: 

Oni ne znaju za Karneval, 
Ni za zakone pomorske borbe
Koja traje čitav dan. 

Igrači na klizaljkama, 
Sa rukavima od hermelina, 
Igraju valcer po prirodnom ogledalu, 
Ispisuju ime Hermina
I završavaju ga divnom šarom. 

Da, to je obični jutarnji program, 
A uveče se pale nebeska kandila
I saonice zastaju ponovo pred rampom. 

Eto, takvi su običaji Severa. 

Žan Kokto (Jean Cocteau)

Iz I večno ritam - Iz moderne francuske poezije, Narodna knjiga, Cetinje, 1955

Izbor i prevod: Nikola Trajković