Običaji severa

Mrtvi admiral

Zarobljenik neke sante leda

Prolazi gord i uspravan. 

Labud, čiji je glas divan, 

Umire na sceni k'o kakav teron, 

Pod početnim zamahom 

Stotinu već godina

Admiral, pretrpan širitima, 

Šeta Severnim morem. 

Ostrva Markize i Karoline

Prave su vitrine

Pozorišnih kostima. 

Admiral gleda kroz svoj drubin. 

Tako je i Napoleon gledao

Paradni korak svojih gronjara. 

Ali ovde gronjari su medvedi: 

Piju mleko i provode ljubav. 

Daleko odavde udova admirala umrla je

Ne doznavši nikad za svog muža, 

A i on, eto, umire od dosade, 

Jer nema pisma od nje

Da ga čita na ponoćnom suncu. 

Noću, nekiput zvezde

Gladne su. Lože se vatre

Na snegu. Psi laju. 

Priređuju se bengalske vatre, 

Ivanjske vatre, vatre radosnice

Da spasu saonice 

Sa jedrima. 

Izjutra ljudi su zgranuti, 

Jer imaju čudne naočari, lažne noseve: 

Oni ne znaju za Karneval, 
Ni za zakone pomorske borbe
Koja traje čitav dan. 

Igrači na klizaljkama, 
Sa rukavima od hermelina, 
Igraju valcer po prirodnom ogledalu, 
Ispisuju ime Hermina
I završavaju ga divnom šarom. 

Da, to je obični jutarnji program, 
A uveče se pale nebeska kandila
I saonice zastaju ponovo pred rampom. 

Eto, takvi su običaji Severa. 

Žan Kokto (Jean Cocteau)

Iz I večno ritam - Iz moderne francuske poezije, Narodna knjiga, Cetinje, 1955

Izbor i prevod: Nikola Trajković