Bdenje

Pariska kula Sen-Žak lelujava
Slična suncokretu
Ponekad čelom dodirne Senu i njena senka
                            neprimetno klizi među brodovima
Toga trenutka ja krećem u snu
Na vrhovima prstiju sobi u kojoj sam ispružen
I predajem je ognju
Da ništa ne preostane od onog pristanka koji 
                                           mi je iznuđen
Nameštaj tada ustupa mesto životinjama iste
                     veličine koje me bratski gledaju
Lavovima u čijim grivama dogorevaju stolice
Ajkulama čiji beli trbusi upijaju i poslednje
                                     drhtaje posteljine
U času ljubavi i plavila očinih kapaka
Vidim da sagorevam i ja opažam svečano    
                                  skrovište ništavnosti
Što predstavljaše moje telo
Izriveno stprljivim kljunovima žar-ptica
Pa kad je sve svršeno ulazim nevidljiv u svoje utočište
Ne obraćajući pažnju na životne prolaznike čiji 
                      tromi koraci nadaleko odjekuju
Vidim ivice sunca
Kroz glogovo granje kiše
Čujem  kako se cepa ljudsko tkivo kao neki veliki list
Pod kandžama odsutnosti i prisutnosti koje su u dosluhu
Tada se sva saznanja sparuše i od njih ostaje samo namirisana čipka
Jedna školjkasta čipka savršenog oblika ženske dojke
Dodirjujem samo srce stvari 
Držim končić

Andre Breton (André Breton)

Iz I večno ritam - Iz moderne francuske poezije, Narodna knjiga, Cetinje, 1955

Izbor i prevod: Nikola Trajković