Grob neznanog vojnika

GROB NEZNANOG VOJNIKA

Zapovest nas je nosila obojicu
u artiljerijsko nego koje je silazilo u oganj i buku. 
Puk je telima posegao
za odbrambenom vatrom. 
Preplašenim srcem priljubljenim uz ogromnu zemlju, 
u smrt, kao u napad, ponela te eksplozija. 

- Druže, prometejski učeniče iz Žešova. 

Žeđ za slavom, branjenu zajedničkom zakletvom, 
zasuo je grob: masovna jama bez humke. 

Krv je blago sprala s lica tvoje ime. 

Danas, kao i onda, naginjem se verno
i odvaljujem iznad tebe, kao najtežu stenu: 
ćutanje

NA KRAJU PUTA

Automobili bez benzina bežali su gonjeni strahom; 
prostor je svaki čas padao duž puta nauznak, 
ispod sunca, kao ispod pritiska, 
bombarderi su begunce gnječili u prašinu. 
Samo noć, vidna od ognja, sva se uspravila, 
pevao je crveni petao požara. 

Škripnu kočnica pred oštricom potkovica, 
put m preporučio 
mrtav konj. 

Konjanik je umirao pod drvetom kraj puta, 
u praznini ruke i sablje od grane proletela ptica. 
I vuka se u vlastitom pogrebu kolona nesuđenih vojnika; 
sa žalosnim lažnim ponosom, kao orden skinut sa poginulih, 
neko je saosećao, hvalio se, podsmevao se: 
- Napadali smo na tenkove!
Još i danas osećam očajanje stida: što sam preživeo

Ponovo me panika kola odnosi preskačući bežanje, 
cestom odozgo - dole - gore kao klackilacom milja, 
Svitalo je, na kraju puta
sunce se rodilo iz prašine i krv. 

Julijan Pšiboš

(Julian Przyboš)

Iz Savremena poljska poezija, BIGZ, 1985

Prevod: Petar Vujičić