Noćas

Sa drveća koje je sumrak zasadio u našim požarnim odajama
otkačićemo polako staklene golubove, lišće koje na vjeki vjekov
šušti rašće nam na ramenima i rukama, i vetra neće biti,
već močvara senki u kojoj davljenici nameću krunu od krljušti
a život je čamac na obali, napušten od vesla.
Glas će doći od plamena k nama da umrlja krvlju svoje srebro,
da javlja, na povratku iz požara: Ja - ne, već samo oni znaju čas!
A onda će krenuti iz pustinje da isprazne pesak u tvojoj blizini,
i planine da budu u blizini, da ostanemo u Dolini Tuge -
i ti ćeš katkad otkačiti polako staklene golubove, jedan po jedan,
a kad prsnu u vazduhu, razgovaraćeš nesvesno s nama.

Paul Celan
(Paul Celan)
Iz: Prepiska i rumunske pesme, KOV, Vršac, 1994

Prevod: Petru Krdu